Little Mias World

Nije nevaspitan, samo drugačije doživljava svet Postoje rečenice koje zabole više nego što ljudi mogu da zamisle. „Kako je nevaspitan.“ „Samo mu treba više discipline.“ „Da je moje dete, ja bih to drugačije rešio.“ Izgovorene su možda u prolazu, bez mnogo razmišljanja. Nekome ko ih izgovori predstavljaju samo komentar. Ali roditelju deteta sa autizmom mogu ostati u mislima dugo nakon što se taj trenutak završi. Jer ono što ljudi vide jeste nekoliko minuta. Roditelj vidi mnogo više. Vidi svoje dete koje pokušava da se snađe u svetu koji mu ponekad nije jednostavan. Vidi zvuk koji ga je uznemirio, promenu plana koja ga je izbacila iz ravnoteže, gužvu koja mu je postala previše, emociju koju možda ne ume da objasni rečima. Zato bih volela da pre nego što nekoga nazovemo nevaspitanim, zastanemo i zapitamo se: Da li zaista znamo šta se događa u njegovom svetu? Nije svako ponašanje neposlušnost Kada dete plače, odbija nešto, pokriva uši, povlači se ili burno reaguje, ...

Dete sa autizmom treba samo vise razumevanja Postoje trenuci kada je dovoljno nekoliko sekundi da neko donese zaključak o detetu. „Nevaspitano je.“ „Razmaženo je.“ „Samo traži pažnju.“ „Majka mu previše popušta.“ A ono što ta osoba ne zna jeste da je videla samo nekoliko sekundi jednog mnogo većeg sveta. Kada ste roditelj deteta sa autizmom, naučite da iza ponašanja tražite poruku. Naučite da prepoznajete pogled, pokret, tišinu, nervozu, povlačenje, potrebu za rutinom ili trenutak kada je svega jednostavno previše. Autizam je spektar i iskustvo nije isto kod svakog deteta. Razlike mogu biti prisutne u komunikaciji i socijalnoj interakciji, ponašanju, interesovanjima, reakcijama na promene i senzornim nadražajima, a sposobnosti i potrebe se veoma razlikuju od osobe do osobe. Zato danas želim da napišem ono što bih volela da svako zna pre nego što pogleda dete sa autizmom i donese sud. Jer iza jednog ponašanja često postoji priča koju ne možemo videti. Dete sa auti...

Moje dete ne treba da bude kao svi. Treba da bude voljeno baš takvo kakvo jeste Postoje zagrljaji koji traju samo nekoliko sekundi, a u njima stane ceo jedan svet. Ovaj moj zagrljaj je jedan od njih. U naručju držim svog sina. Dečaka čiji osmeh ume da mi popravi dan. Dečaka koji me je naučio da ljubav ne mora uvek da se izgovori rečima. Dečaka koji me je naučio da gledam malo pažljivije, slušam malo dublje i volim mnogo jače. Moj sin je autističan. I dugo sam razmišljala da li te reči treba ovako javno da napišem. Danas znam da treba. Ne zato da bih tražila sažaljenje. Ne zato da bih objašnjavala bilo kome svoje dete. Već zato što želim da se čuje jedna važna poruka: Autistična deca nisu manje vredna deca. Njima nije potrebno manje ljubavi. Njima je potrebno više razumevanja. Kada roditelj dobije dijagnozu, svet na trenutak zastane Kada čujete nešto što niste očekivali, prirodno je da imate hiljadu pitanja. Šta sada? Kako će izgledati budućnost? D...