Nije nevaspitan, samo drugačije doživljava svet. / Parenting / Lifestyle / Little Mias World

Nije nevaspitan, samo drugačije doživljava svet

Postoje rečenice koje zabole više nego što ljudi mogu da zamisle.

„Kako je nevaspitan.“

„Samo mu treba više discipline.“

„Da je moje dete, ja bih to drugačije rešio.“

Izgovorene su možda u prolazu, bez mnogo razmišljanja. Nekome ko ih izgovori predstavljaju samo komentar. Ali roditelju deteta sa autizmom mogu ostati u mislima dugo nakon što se taj trenutak završi.

Jer ono što ljudi vide jeste nekoliko minuta.

Roditelj vidi mnogo više.

Vidi svoje dete koje pokušava da se snađe u svetu koji mu ponekad nije jednostavan. Vidi zvuk koji ga je uznemirio, promenu plana koja ga je izbacila iz ravnoteže, gužvu koja mu je postala previše, emociju koju možda ne ume da objasni rečima.

Zato bih volela da pre nego što nekoga nazovemo nevaspitanim, zastanemo i zapitamo se:

Da li zaista znamo šta se događa u njegovom svetu?

Nije svako ponašanje neposlušnost

Kada dete plače, odbija nešto, pokriva uši, povlači se ili burno reaguje, ljudi često prvo pomisle na neposlušnost.

Ali kod deteta sa autizmom ponašanje može imati mnogo različitih razloga.

Možda mu je nešto previše.

Možda ne razume šta se od njega očekuje.

Možda ne ume da kaže da mu smeta buka.

Možda teško prihvata iznenadnu promenu.

Možda mu je potrebno više vremena da obradi ono što se upravo dogodilo.

Iza ponašanja često postoji poruka.

Na nama je da pokušamo da je razumemo.

Umesto „Zašto to radi?“, pitajmo „Šta pokušava da kaže?“

Ovo je jedna od najvažnijih promena u načinu razmišljanja.

Kada prestanemo da ponašanje posmatramo samo kao problem, počinjemo da tražimo njegov uzrok.

Dete koje se povlači možda traži mir.

Dete koje pokriva uši možda pokušava da se zaštiti od buke.

Dete koje ponavlja određenu radnju možda pronalazi osećaj sigurnosti.

Dete koje odbija promenu možda pokušava da zadrži ono što mu je poznato.

Ne znači da svako ponašanje treba prihvatiti bez granica. Deci su i dalje potrebne sigurnost, pravila i podrška. Ali način na koji postavljamo granice može početi razumevanjem deteta, a ne osudom.

Svet ponekad može biti previše glasan

Zamislite da uđete u prostoriju punu ljudi.

Čujete razgovore sa svih strana.

Muzika je glasna.

Svetla su jaka.

Neko vas dodiruje dok prolazi.

Osećate različite mirise.

Istovremeno pokušavate da razumete šta vam neko govori.

A onda neko kaže:

„Smiri se, nije ništa strašno.“

Ali vama jeste strašno.

Ne zato što želite da pravite problem.

Već zato što je svega previše.

Senzorni svet nije isti za sve

Kod osoba sa autizmom mogu postojati različite senzorne potrebe i reakcije na zvuk, svetlost, dodir, mirise, ukuse i druge nadražaje.

Zato situacija koja je nama potpuno obična ne mora biti takva i detetu.

Buka nije uvek samo buka.

Svetlost nije uvek samo svetlost.

Dodir nije uvek samo dodir.

Ponekad je to granica koju dete više ne može da podnese.

I tada mu ne treba dodatna osuda.

Treba mu pomoć da pronađe mir.

„Zašto jednostavno ne posluša?“

Ovo pitanje često čujemo kada dete ne reaguje onako kako odrasli očekuju.

Ali „jednostavno“ je reč koju roditelj deteta sa autizmom često nauči da ne koristi.

Jer neke stvari nisu jednostavne.

Nekada je potrebno mnogo više vremena da dete prihvati novu situaciju.

Nekada je potrebno unapred najaviti promenu.

Nekada je potrebno ponoviti isto nekoliko puta.

Nekada je potrebno napraviti pauzu.

Ono što drugom detetu izgleda kao mali korak, za neko dete može biti veliki izazov.

I zato roditelj možda ne popušta.

Možda samo bira način na koji će svom detetu pomoći da kroz određenu situaciju prođe sa što manje stresa.

Meltdown nije predstava

Kada dete doživi meltdown, ljudi sa strane često vide samo intenzivnu reakciju.

Plač.

Vikanje.

Povlačenje.

Pad na pod.

Pokrivanje ušiju.

Bekstvo iz situacije.

Ali ne vide šta je prethodilo tome.

Ne vide možda sat vremena nakupljenog stresa.

Ne vide buku.

Ne vide promenu.

Ne vide umor.

Ne vide strah.

Ne vide koliko je dete pokušavalo da izdrži.

Roditelj tada ne traži publiku

U takvom trenutku roditelju nije potreban pogled koji osuđuje.

Nije mu potreban komentar:

„Pa smirite ga.“

Nije mu potreban savet nepoznate osobe.

Roditelj tada samo pokušava da pomogne svom detetu.

Da ga zaštiti.

Da smanji ono što ga preplavljuje.

Da mu vrati osećaj sigurnosti.

Najbolja pomoć ponekad je upravo to da damo porodici prostor i prestanemo da je posmatramo kao predstavu.

Ne govori svako dete ljubav na isti način

Još jedna stvar koju ljudi često ne razumeju jeste komunikacija.

Neko dete će lako reći:

„Volim te.“

Neko će zagrliti roditelja.

Neko će dugo gledati u oči.

Ali ne pokazuje svako dete emocije na isti način.

Tišina ne znači da nema osećanja.

Drugačiji način komunikacije ne znači da nema ljubavi.

Neko dete možda svoju ljubav pokazuje tako što sedne pored vas.

Donese vam omiljenu igračku.

Podeli sa vama nešto što mu je važno.

Potraži vas kada mu je teško.

Ili vam pokloni samo jedan mali osmeh.

Roditelj koji poznaje svoje dete nauči da prepoznaje te znakove.

Rutina nije razmaženost

„Zašto mora baš tako?“

Zato što predvidljivost nekome može značiti sigurnost.

Promena plana za odraslog čoveka možda predstavlja samo malu neprijatnost.

Za dete koje teško prihvata promene, ona može izazvati veliki stres.

Zato rutina može pomoći detetu da zna šta može da očekuje.

Kada znamo šta dolazi, lakše se pripremamo.

Zato roditelj možda unapred objašnjava gde će ići, šta će raditi i kada će se nešto promeniti.

To nije nužno razmaženost.

To može biti način pružanja sigurnosti.

Male pobede nisu male

Postoji još nešto što ljudi sa strane često ne vide.

Koliko se radujemo malim stvarima.

Jednoj novoj reči.

Jednom samostalnom pokušaju.

Jednom odlasku na novo mesto.

Jednoj prihvaćenoj promeni.

Jednom mirnom odlasku u prodavnicu.

Jednom zagrljaju.

Jednom pogledu.

Neko će reći:

„Pa to je samo jedna sitnica.“

Ali roditelj zna šta se krije iza te sitnice.

Zna koliko je bilo pokušaja.

Koliko strpljenja.

Koliko suza.

Koliko nade.

Zato mi male pobede slavimo velikim srcem.

Jer ono što je nekome malo, nama može biti ogromno.

Ne treba nam sažaljenje

Kada govorimo o autizmu, često se pojavi sažaljenje.

Ali ja ne želim da dete sa autizmom bude posmatrano kao „jadno dete“.

Ne želim ni da se roditelj posmatra kroz ono što mu je teško.

Želim da se vidi dete.

Njegova ličnost.

Njegov osmeh.

Njegove sposobnosti.

Njegova interesovanja.

Njegove male i velike pobede.

Autizam nije cela osoba.

To je deo njenog iskustva, ali osoba je mnogo više od dijagnoze.

A majka?

Ljudi često vide dete, ali ne vide majku koja stoji pored njega.

Ne vide koliko puta je morala da objašnjava.

Koliko puta je birala tišinu umesto rasprave.

Koliko puta je gutala suze.

Koliko puta je bila jaka i onda kada joj se nije moglo.

Ne vide koliko pažljivo prati promene raspoloženja svog deteta.

Ne vide koliko dobro poznaje njegove granice.

Ne vide koliko se raduje svakom napretku.

I ne vide koliko je ponekad umorna.

Majka ne traži poseban tretman

Traži samo ono što bi trebalo da bude normalno:

razumevanje.

Ne moraš da znaš sve o autizmu.

Ne moraš da znaš šta da kažeš.

Ne moraš čak ni da razumeš svaku reakciju.

Ali možeš da ne osudiš.

Možeš da ne komentarišeš.

Možeš da ostaviš malo prostora.

Možeš da pokažeš poštovanje.

Ponekad je to dovoljno.

Pre nego što kažeš „nevaspitan je“, zastani

Možda ne znaš šta se događa.

Možda ne znaš šta je dete doživelo tog dana.

Možda ne znaš koliko mu je teško.

Možda ne znaš koliko se trudi.

Možda ne znaš koliko se roditelj trudi.

Zato sledeći put kada vidiš dete koje reaguje drugačije, nemoj odmah donositi zaključak.

Ne znaš njegovu priču.

Vidite nekoliko minuta.

Roditelj živi ceo život sa tim detetom.

Iza jednog ponašanja može postojati strah.

Može postojati preopterećenost.

Može postojati zbunjenost.

Može postojati potreba za sigurnošću.

A može postojati i nešto što još ne razumemo.

Nije nevaspitan. Samo drugačije doživljava svet.

Možda je to rečenica koju bih volela da ljudi zapamte.

Nije nevaspitan.

Ne mora da znači da je razmažen.

Ne mora da znači da roditelj ne zna šta radi.

Ne mora da znači da dete namerno pravi problem.

Možda samo svet doživljava drugačije.

A naš zadatak nije da ga nateramo da svet doživljava isto kao mi.

Naš zadatak je da pokušamo da ga razumemo.

Da mu pomognemo.

Da ga prihvatimo.

Da mu damo prostor da bude ono što jeste.

Jer iza ponašanja koje ne razumemo možda postoji dete koje samo pokušava da nam kaže:

„Previše mi je.“

„Ne znam kako da ti objasnim.“

„Treba mi vremena.“

„Treba mi sigurnost.“

A ponekad možda samo:

„Budi tu.“

I zato, pre nego što osudimo, zastanimo.

Pre nego što komentarišemo, pokušajmo da razumemo.

Jer svet možda ne možemo promeniti preko noći.

Ali možemo promeniti način na koji gledamo jedni na druge.

Manje osude. Više razumevanja.

Manje sažaljenja. Više prihvatanja.

I mnogo više ljubavi. ❤️