Pre nego što osudite moje dete, volela bih da znate ovih 10 stvari! / Lifestyle / Parenting / Little Mias World

Pre nego što osudite moje dete, volela bih da znate ovih 10 stvari o autizmu

Postoje pogledi koje majka nauči da prepozna.

Pogled osobe koja se pita zašto moje dete ne sedi mirno.

Pogled nekoga ko misli da je nevaspitano.

Pogled koji govori: „Samo mu popustite.“

Pogled koji traje nekoliko sekundi, a majci ostane u mislima mnogo duže.

A onda postoji i pogled osobe koja zastane, nasmeši se i kaže:

„Da li mogu nekako da pomognem?“

Takav pogled se pamti.

Jer kada ste majka deteta sa autizmom, ne tražite od sveta da vaše dete posebno tretira. Ne tražite privilegije. Ne tražite da svi razumeju ono što ni vi ponekad ne razumete.

Tražite samo malo više strpljenja.

Malo više empatije.

I malo manje osuđivanja.

Autizam nije isti kod svakog deteta. Svako dete ima svoju ličnost, svoje sposobnosti, svoje izazove, svoje načine komunikacije i svoj svet. Zato ono što pišem nije pravilo za svu decu sa autizmom, već moj pogled iz jednog posebnog životnog iskustva.

Ovo je priča o mom sinu.

I o deset stvari koje bih volela da ljudi znaju pre nego što donesu sud.

1. Nije nevaspitano dete

Jedna od najtežih stvari za roditelja jeste kada neko ponašanje njegovog deteta odmah protumači kao nevaspitanje.

Jer ono što neko vidi spolja može biti samo mali deo priče.

Dete može da odbije nešto zato što mu je previše.

Može da burno reaguje zato što ne zna kako da kaže šta mu smeta.

Može da se povuče zato što mu je potreban mir.

Može da ponavlja određenu radnju zato što mu ona pruža osećaj sigurnosti.

I ne, to ne znači da roditelj „ne zna da vaspita dete“.

Ponekad znači samo da roditelj pokušava da razume šta se nalazi iza ponašanja.

2. Ono što izgleda kao „hir“ možda ima razlog

Nama odraslima neke stvari deluju potpuno beznačajno.

Promena plana.

Drugačija odeća.

Nova prostorija.

Nepoznata osoba.

Glasan zvuk.

Čekanje.

Gužva.

Ali detetu koje svet doživljava drugačije, takve promene mogu biti veoma zahtevne.

Zato sam vremenom naučila da se manje pitam:

„Zašto on ovo radi?“

a mnogo više:

„Šta pokušava da mi kaže?“

To pitanje menja mnogo toga.

Jer ponašanje ponekad nije problem koji treba kazniti.

Ponekad je poruka koju treba naučiti da čitamo.

3. Buka, gužva i svetla mogu biti mnogo više od neprijatnosti

Zamislite da ste u prostoriji u kojoj svi zvukovi postanu nekoliko puta glasniji.

Priča ljudi.

Telefon.

Vrata.

Televizor.

Automobili.

Muzika.

Svetla.

Mirisi.

Dodiri.

Sve se dešava odjednom.

A vi ne možete jednostavno da pritisnete dugme i utišate svet.

Senzorne razlike mogu uticati na to kako autistična osoba doživljava zvukove, svetlost, mirise, dodir i druge nadražaje. Kod neke dece određeni stimulusi mogu biti veoma neprijatni ili čak dovesti do preplavljenosti.

Zato ponekad ono što izgleda kao „preterana reakcija“ zapravo može biti znak da je detetu svega jednostavno previše.

Kada je svetu potrebno samo malo manje buke

Nekada ne možemo promeniti svet.

Ali možemo promeniti način na koji mu prilazimo.

Možemo smanjiti buku.

Možemo dati detetu vremena.

Možemo najaviti promenu.

Možemo ga izvesti iz gužve.

Možemo prestati da gledamo osuđujuće.

I možemo jednostavno reći:

„Tu sam.“

4. Meltdown nije običan dečji nestašluk

Ovo je jedna od stvari koju bih najviše volela da ljudi razumeju.

Kada dete doživi meltdown, roditelju u tom trenutku nije potrebna publika.

Nije mu potrebna kritika.

Nije mu potrebno:

„Smiri ga.“

„Šta mu je?“

„Kako ga vaspitavate?“

Potrebna mu je podrška.

Meltdown može biti posledica preplavljenosti i stresa, a nije isto što i nameran nestašluk ili pokušaj manipulacije. Razumevanje okidača, smanjenje stimulacije i pružanje prostora mogu biti deo podrške detetu.

A majka?

Majka tada često samo pokušava da sačuva svoje dete i pomogne mu da ponovo pronađe mir.

5. Komunikacija nije ista kod svakog deteta

Nekada ljudi očekuju da dete mora da komunicira na način koji je njima poznat.

Da odgovori odmah.

Da objasni šta oseća.

Da kaže šta mu smeta.

Da pokaže emociju na očekivan način.

Ali komunikacija može izgledati drugačije.

Nekoj deci je potrebno više vremena da obrade informaciju. Nekoj deci više odgovaraju kratke i jasne rečenice. Neka koriste govor, neka druge načine komunikacije, a neka kombinuju različite načine.

Zato tišina ne znači da dete nema šta da kaže.

A drugačiji način komunikacije ne znači da nema šta da oseća.

6. Rutina nije razmaženost

Postoje deca kojima promena plana ne predstavlja veliki problem.

A postoje i deca kojima rutina daje osećaj sigurnosti.

Kada znaju šta sledi, lakše se pripreme.

Kada ih neko unapred obavesti o promeni, lakše je prihvate.

Kada imaju predvidljivost, svet može delovati manje haotično.

Rutine i vizuelna podrška često se koriste kao načini da se svakodnevne aktivnosti učine predvidljivijim i lakšim za praćenje.

Zato ono što nekome izgleda kao tvrdoglavost može biti potreba za sigurnošću.

7. Pogled u oči nije merilo ljubavi

Ovo bih volela da ljudi zapamte.

Ljubav se ne meri pogledom.

Ne meri se time koliko dugo dete drži nekoga za ruku.

Ne meri se time koliko puta izgovori „volim te“.

Ne meri se načinom na koji dete pokazuje emocije.

Možda moje dete ljubav pokazuje drugačije.

Možda je njegov zagrljaj kraći.

Možda njegov osmeh traje samo trenutak.

Možda mi nešto pruži u ruku.

Možda želi da sedim pored njega.

Možda me pogleda baš onda kada niko drugi ne primeti.

I ja znam.

Znam da je to njegov način.

I meni je dovoljan.

8. Male pobede su za nas velike pobede

Neko će reći:

„Pa to je samo jedna reč.“

„Samo je otišao tamo.“

„Samo je uradio to.“

Ali majke znaju da iza jednog „samo“ nekada stoje dani, nedelje, meseci rada, čekanja, pokušavanja i nade.

Zato slavimo male stvari.

Jedan novi korak.

Jednu novu reč.

Jedan samostalan pokušaj.

Jedan zagrljaj.

Jedan pogled.

Jedan dan koji je prošao lakše nego prethodni.

To su možda male stvari za svet.

Za nas nisu.

To su pobede.

9. I majka ponekad ima pravo da bude umorna

Ovo je možda najteža stvar koju sam sebi morala da dozvolim.

Da kažem:

„Umorna sam.“

Jer majke često imaju osećaj da moraju stalno biti jake.

Da moraju znati odgovor.

Da moraju biti smirene.

Da moraju sve organizovati.

Da ne smeju da se žale.

Ali majka je čovek.

I majka može da voli svoje dete najviše na svetu i da istovremeno bude iscrpljena.

Te dve stvari mogu da postoje zajedno.

Ljubav ne nestaje kada nam ponestane snage.

Samo nam tada treba neko ko će reći:

„Odmori. Ja ću sada malo biti tu.“

Podrška roditeljima je važan deo podrške porodici, a stručni programi za porodice upravo naglašavaju razumevanje autizma, komunikaciju, senzorne razlike, svakodnevni život i dobrobit roditelja.

10. Najviše nam treba razumevanje, a ne sažaljenje

Ne želim da neko pogleda moje dete i pomisli:

„Jadno dete.“

Ne želim ni da mene gleda sa sažaljenjem.

Želim da vidi dete.

Dete koje ima svoje osobine.

Svoje želje.

Svoje talente.

Svoje strahove.

Svoje dane kada mu je teško.

I svoje dane kada zablista.

Želim da ljudi prvo vide osobu.

Jer autizam nije cela njegova ličnost.

On je deo njegovog iskustva, ali moj sin je mnogo više od jedne dijagnoze.

On je moj sin.

I to je ono što mi je najvažnije.

Moj sin me je naučio da ljubav ne mora uvek da izgleda onako kako smo je zamišljali

Pre nego što postanemo roditelji, imamo neku svoju sliku roditeljstva.

Zamišljamo prve reči.

Prve korake.

Igre.

Zagrljaje.

Zajedničke razgovore.

Zamišljamo kako će izgledati naši dani.

A onda život napiše drugačiju priču.

Ne nužno lošiju.

Samo drugačiju.

Mene je moj sin naučio da ne merim sreću tuđim merilima.

Naučio me je da usporim.

Da primetim ono što drugi možda ne vide.

Da se radujem malim stvarima.

Da ne odustanem kada je teško.

I da ljubav ne mora uvek da bude glasna.

Ponekad je ljubav samo sedenje pored nekoga.

Ponekad je čekanje.

Ponekad je razumevanje bez mnogo reči.

Ponekad je pružena ruka.

Ponekad je samo prisustvo.

I možda je upravo to jedna od najvažnijih lekcija koju sam naučila.

Ako sretnete dete sa autizmom…

Nemojte odmah pretpostaviti da je nevaspitano.

Nemojte komentarisati pred detetom.

Nemojte porediti sa drugom decom.

Nemojte roditelju govoriti kako bi trebalo da vaspitava svoje dete.

Ako vidite da je detetu teško, dajte mu prostora.

Ako možete da pomognete – pitajte.

Ako ne možete – samo nemojte dodatno otežavati.

I zapamtite:

Ne znate celu priču samo zato što ste videli nekoliko minuta nečijeg života.

Najvažnija stvar koju želim da zapamtite

Ako bih mogla da ostavim samo jednu poruku posle ovog teksta, bila bi jednostavna:

Pre nego što osudite dete, pokušajte da ga razumete.

Pre nego što kažete „nevaspitano je“, zapitajte se da li postoji nešto što ne vidite.

Pre nego što pogledate majku sa osudom, setite se da ne znate koliko je dana i noći iza njenog osmeha.

Pre nego što kažete „meni bi to bilo lako“, setite se da svako dete ima svoj svet.

I pre svega – budimo ljudi.

Jer deci ne treba svet koji ih tera da budu kao svi ostali.

Treba im svet koji će pokušati da ih razume.

A nama roditeljima ponekad treba samo jedna rečenica:

„Vidim koliko se trudite.“

Meni bi bila dovoljna.

Za mog sina.

Za sve njegove male i velike pobede.

I za sve majke koje svakog dana uče da vole, razumeju i budu jake – čak i onda kada im je teško.

Jer možda ne možemo promeniti ceo svet.

Ali možemo početi od jednog pogleda.

Od jedne rečenice.

Od malo više strpljenja.

Od malo manje osude.

I to je već mnogo.